ДА ЛИ ПОСТОЈИ СРПСКА ШКОЛА ФУДБАЛА?
ФУДБАЛ;
ТЕМА ЖУРНАЛА;
ДА ЛИ ПОСТОЈИ СРПСКА ШКОЛА ФУДБАЛА?
ЗОРАН МИЛИНКОВИЋ, ТРЕНЕР;
Државо, помагај.
Школовање у Партизану, доказивање у Војводини и Радничком, проширени видици у Белгији, Француској, Немачкој и на Кипру, сублимирани у пун кофер знања и успеха у тренерској бранши - у БСК Борчи, Спартаку, Војводини и ОФК Београду. Зоран Милинковић, стручњак млађе гарде, са тенденцијом да се у свет фудбала вине у још веће висине.
У осеци асова, у изгубљеном идентитету, у утапању у сивило, намеће се питање - да ли постоји српска школа фудбала?
- Посматрајући тренинг сина Владимира, петогодишњака, уочио сам малог Зокија, једно лето старијег, како жонглира, рола лопту, игра петом, хвата волеј... Е, то је дар од Бога, Србија је, верујте, пуна талената.
Чему уздах?
- Фудбал је универзална категорија, јасно је шта се ради у одређеној узрасној доби. Постоје концепти: бразилски, холандски, италијански, шпански...
Српски?
- Постојала је Партизанова школа фудбала, утемељена од Иљеша Шпица и Цоње Матекала. Фокус је био на техници, упознавање са тактичким детаљима тек у омладинцима. Искуства, уз лично, сјајна, изнедрила је много врхунских играча.
Некад било...?
- Рад у школи мора бити у функцији стварања играча за први тим, никако резултата. Тренери морају бити мотивисани, плаћени, уз врхунски сензибилитет. Погрешно је да све подређују резултату.
Суштина проблема?
- Беспарица! Да ли је Србија системски решила односе у спорту? Како ћемо даље без помоћи државе? Хајде да развијемо школски спорт, да то буде база.
Школе фудбала, ипак, ничу, као печурке?
- То је добро, с обзиром на то да је школски спорт у проблему. Оне дају почетни импулс деци и афирмацији фудбала. Проблем је ако раде с комерцијалном идејом!
У ваше ђачко доба?
- Није било видео-игрица, лопта нам је била све. Организована су школска такмичења, турнири у Борову, три-четири пута годишње одмеравали смо се са вршњацима по западној Европи. Били смо доминантни, Баја Марић је био стручњак пар-екселанс, из наше генерације тренерским позивом на врхунском нивоу још се баве и Горан Стевановић, Дарко Миланич и Небојша Вигњевић.
Некад нас је красила техника, а сад?
- Нису нас без основа звали европским Бразилцима. У старој Југославији били смо у том сегменту много јачи. Чини ми се да млади момци сада прескачу неке ствари, прерано дођу на елитну сцену.
Јачи смо, чини се, тактички?
- Широка област, увек се појављују проблеми, добре ствари. Превише поклањамо пажњу тактици у млађим категоријама, чак и на уштрб моторичких способности.
У свету, Барселонин концепт доминира?
- Барсину школу је поставио Јохан Кројф, по холандском моделу. Е, сад, да ли то може да се примени и код нас? Ми се боримо за опстанак фудбала, они, с друге стране, никад нису имали буџетски дефицит!
Шта предлажете?
- Четири ствари: Прва, тражити помоћ државе. Друга, системски решити начин финансирања у спорту. Трећа, уложити значајна средства у развој фудбалских школа при клубовима. Четврта, вратити у фокус техничку обученост, с обзиром на то да је фудбал у бити магична игра. Некада смо имали Пиксија, у сваком клубу неколико мајстора, а сад махом додаваче, роботе - боли Зорана Милинковића. В.Влајић
У осеци асова, у изгубљеном идентитету, у утапању у сивило, намеће се питање - да ли постоји српска школа фудбала?
- Посматрајући тренинг сина Владимира, петогодишњака, уочио сам малог Зокија, једно лето старијег, како жонглира, рола лопту, игра петом, хвата волеј... Е, то је дар од Бога, Србија је, верујте, пуна талената.
Чему уздах?
- Фудбал је универзална категорија, јасно је шта се ради у одређеној узрасној доби. Постоје концепти: бразилски, холандски, италијански, шпански...
Српски?
- Постојала је Партизанова школа фудбала, утемељена од Иљеша Шпица и Цоње Матекала. Фокус је био на техници, упознавање са тактичким детаљима тек у омладинцима. Искуства, уз лично, сјајна, изнедрила је много врхунских играча.
Некад било...?
- Рад у школи мора бити у функцији стварања играча за први тим, никако резултата. Тренери морају бити мотивисани, плаћени, уз врхунски сензибилитет. Погрешно је да све подређују резултату.
Суштина проблема?
- Беспарица! Да ли је Србија системски решила односе у спорту? Како ћемо даље без помоћи државе? Хајде да развијемо школски спорт, да то буде база.
Школе фудбала, ипак, ничу, као печурке?
- То је добро, с обзиром на то да је школски спорт у проблему. Оне дају почетни импулс деци и афирмацији фудбала. Проблем је ако раде с комерцијалном идејом!
У ваше ђачко доба?
- Није било видео-игрица, лопта нам је била све. Организована су школска такмичења, турнири у Борову, три-четири пута годишње одмеравали смо се са вршњацима по западној Европи. Били смо доминантни, Баја Марић је био стручњак пар-екселанс, из наше генерације тренерским позивом на врхунском нивоу још се баве и Горан Стевановић, Дарко Миланич и Небојша Вигњевић.
Некад нас је красила техника, а сад?
- Нису нас без основа звали европским Бразилцима. У старој Југославији били смо у том сегменту много јачи. Чини ми се да млади момци сада прескачу неке ствари, прерано дођу на елитну сцену.
Јачи смо, чини се, тактички?
- Широка област, увек се појављују проблеми, добре ствари. Превише поклањамо пажњу тактици у млађим категоријама, чак и на уштрб моторичких способности.
У свету, Барселонин концепт доминира?
- Барсину школу је поставио Јохан Кројф, по холандском моделу. Е, сад, да ли то може да се примени и код нас? Ми се боримо за опстанак фудбала, они, с друге стране, никад нису имали буџетски дефицит!
Шта предлажете?
- Четири ствари: Прва, тражити помоћ државе. Друга, системски решити начин финансирања у спорту. Трећа, уложити значајна средства у развој фудбалских школа при клубовима. Четврта, вратити у фокус техничку обученост, с обзиром на то да је фудбал у бити магична игра. Некада смо имали Пиксија, у сваком клубу неколико мајстора, а сад махом додаваче, роботе - боли Зорана Милинковића. В.Влајић