Autor: Prof. dr Ljubiša Lazarević

Visoka sportska i zdravstvena škola, Beograd

Dugo se kod nas diskutuje i lome koplja o tome da li deca od 6, 7, 8 godina uopšte treba da se takmiče. Međutim, sva naša iskustva govore da je to rano i da nebi trebalo da se u tom uzrastu opterećuju takmičenjem i rezultatima.

Zašto je rano u tom uzrastu da se deca opterećuju takmičarskim tenzijama? Jednostavno, ona u tom uzrastu, po mom mišljenju, treba da se organizovano bave fudbalom kao igrom: treba da uče, da im se razvija kreativnost.

No, već od devet godina dečaci mogu i da se takmiče u ligama za svoj uzrast. Jer, sa polaskom u školu, dečaci su već orijentisani na neku vrstu takmičenja. U tom uzrastu, već, decu treba učiti onim elementima koje oni mogu da shvate u odnosu na njihov stepen zrelosti.

Ne sporim da ima mišljenja da u obuci dečaka za fudbal treba odmah početi sa takmičenjima. Po meni to je apsolutno pogrešno. Za ovu svoju tvrdnju nudim i sledeći argument: pa, zašto je onda ukinuto, ocenjivanje u prvom razredu osnovne škole.

U tim godištima od šest, sedam, osam godina... ako vi od dečaka tražite da pobeđuju, da im to u utakmici bude imperative - vi ih na taj način frustrirate.

Najveća greška je što pojedini treneri, i kada decu uključe u takmičenje, insistiraju na golom rezultatu. Ti treneri mlađih kategorija treba da idu na obuku, a nikako na rezultat. Može se, sasvim izvesno, utakmica i izgubiti, ali se, svejedno, može postići lep uspeh - ako su tvoja deca napredovala u radu, učenju, savlađivanju tehnike.

Idemo za suštinom: ovde je bitno razviti sav dečiji potencijal.

Jer, čim se takmičiš, čim ideš da ostvariš rezultat pre svega, to je već vid sputavanja deteta i njegove mašte, kreativnosti.

Druga tema, o kojoj često govorim na seminarima koji su posvećeni radu, savremenom radu sa mlađim kategorijama, jeste pitanje uloge roditelja u odnosu na dete koje se bavi fudbalom.

I, odmah da taksativno navedem šta nije dobro: pretnje, naređivanje, kažnjavanje, pa i podmićivanje deteta. Kad kažem podmićivanje, mislim pre svega na činjenicu kada roditelji obećavaju deci razne nagrade ako budu išli na trening, ako igraju dobro, itd. Rečju, ovde ne isključujem i taj vid komunikacije s decom - povremeno nagrađivanje.

No, kad sam već dobio priliku da otvoreno govorim o ovoj jako, jako aktuelnoj temi moram da kažem i sledeće. Nije upitno, čak to mora u potpunosti da se eliminiše: ponižavanje, omalovažavanje, potcenjivanje dece.

Ružno je kada roditelji za vreme utakmice psuju decu. Najčešće sam imao priliku da to sretnem na teniskim i fudbalskim terenima.

Agresivni roditelji, to je već stres za tu decu: time se kod njih ubija zadovoljstvo bavljenjem fudbalom. Drugim rečima kazano: kod dece treba izgrađivati pozitivan odnos prema treningu, prema fudbalu.

Koliko je kompleksna uloga fudbalskog trenera - govori i sledeća činjenica da mora da radi i sa roditeljima, da ih permanentno edukuje.

Često se roditelji mešaju u kompetencije trenera, to nikako nije dobro. Roditelji mogu da prate svoju decu, mogu da prisustvuju utakmicama, treninzima, ali ne smeju javno da nastupaju.

Dobro, sada već znamo šta ne treba da rade roditelji. Šta bi, onda, trebali da rade?

Roditelji moraju da prate svoju decu, da ih podržavaju, finansiraju. Ali ako novčano pomažu decu, odnosno njihovu fudbalsku obuku, to još ne znači da bi trebalo da maltretiraju decu ili da “ruše” autoritet trenera.

Sreo sam mnoge roditelje koji preko svog deteta vide rešenje svih svojih egzistencijalnih problema. To je kontraproduktivno. Ali, i ovde uloga trenera može da bude odlučujuća. Oni (treneri) ne smeju u potpunosti da odbace roditelje, da ih eliminišu iz te priče. Ne. Ali, moraju stalno da razgovaraju sa njima kako bi odnos roditelja prema detetu držali pod - kontrolom.

Po prirodi stvari deca vole da budu na izvestan način kontrolisana, ali im, svakako, treba dozvoliti da sama donose pojedine odluke.

I, da zaključimo: roditelj je tu samo da podrži svoje dete, a ne da ima negativan odnos prema njemu.

I ovde, u ovoj priči, sponzori (koji su izgleda neizbežni) često znaju da kompromituju čitavu stvar. Međutim, i tu se može naći prava, suptilna mera. Bitno je jedno: da svako dete treba da dobije pravu šansu jer su deca pravdoljubivija od nas starijih.