Uprava Vojvodine, na čelu sa agilnim i ambicioznim predsednikom, Jovanom Vukčevićem, rešenje je, vrlo brzo pronašla, u ekstra talentovanoj 16-godišnjoj, Tanji Đapić, doskorašnjoj članici beogradske LASK Crvene zvezde.

Mlada, večito nasmejana i rečita (a jeste li negde sreli Sremicu koja ćuti ?) Rumljanka, oduševljeno je pristala na svoj prvi intervju za klupski sajt.

POČELA KAO LEVI BEK, ZAVRŠILA NA GOLU

Pre nego krenemo sa pitanjima vezanim za fudbal, reci nam nešto više o sebi, svojoj porodici, školi ....

-Rodjena 04. Jula 1999. u Rumi. Živim u velikoj, srećnoj porodici, sa mamom, tatom, babom, 2 brata i 3 sestre. Među nama vlada velika sloga i ljubav, a ljubimica i najdraža „igračka“ mi je najmlađa sestra Nina. Ona ima nepunih 11 meseci i naprosto je obožavam. Završila sam prvi razred srednje Ekonomske škole, ''Branko Radicević'' u Rumi, ali od naredne jeseni se prebacujem u Novi Sad, takođe u Ekonomsku skolu.

Kada si počela da se baviš fudbalom i ko je presudno uticao na tu odluku ?

-Fudbal sam počela da treniram sa 8 godina. Niko me nije usmeravao, sama sam se odlucila za kopačke i travnati teren. Mogu reći da moja mama, u početku, uopšte nije bila oduševljena mojim izborom sporta, ali je ubrzo shvatila koliko to želim, pa je popustila. Počela sam kao igrač u polju, najvise sam volela poziciju levog beka i napadača po levoj strani. Golman sam postala igrom slučaja... Igrali smo na nekom turniru, a naš golman se nije pojavio. Trener nas je pitao, da li neko želi da brani, ja sam se javila.... i tako je počelo. Posle tog turnira, trener, Petar Stolić, koji mi je i prvi fudbalski učitelj, rekao je da sam od tog momenta golman.

Kako je tekla tvoja dosadašnja fudbalska karijera ?

-Kao što sam već rekla, fudbalom sam aktivno počela da se bavim u školici fudbala, u mojoj rodnoj Rumi. Treninzi su se obavljali na stadionu FK „1. Maj“, a kad sam kod kuće, tamo treniram i dan danas.
2013. godine sam dobila poziv od LASK Crvene zvezde za učešće na kampu u Sunčanoj Reci. Nakon toga sam potpisala za beogradske „crveno-bele“. Putovala sam svakodnevno na relaciji Ruma-Beograd na treninge, išla na razne kampove ...

BLISTALA PROTIV IRKINJA

Tvoj talenat i vredni rad, brzo su upali u oči ljudima koji vode brigu o reprezentativnim selekcijama Srbije. Kako je sve počelo i kojim putem ide ?

-Na trening kamp, U-17 ženske reprezentacije Srbije prvi put sam pozvana 2013. godine. Bilo je to novo, sjajno iskustvo za mene. Od tada me selektor redovno poziva na okupljanja nacionalnog tima.
Prvu zvaničnu utakmicu za Srbiju, odigrala sam 2014. Godine, protiv Rumunije na razvojnom turniru za U-17 ekipe. Prošle godine smo igrale u prvom krugu kvalifikacija za EP, prošle smo u narednu rundu, koja se održavala, ove godine u Turskoj. Na žalost, nismo uspele da se plasiramo na EP.
Šansu za popravni imaćemo, već u oktobru ove godine, kada je na programu prvi krug novih kvalifikacija za Evropsko prvenstvo. Sigurna sam da ćemo ispraviti greške koje smo pravile na prošlim kvalifikacija. Imamo stvarno vrhunsku ekipu i nadam se da ćemo, uz rad i timski duh, na ovim kvalifikacijama, napraviti bolji uspeh nego na prethodnim.

Koji reprezentativni nastup možeš da izdvojiš ?

-Utakmica protiv selekcije Irske će mi zauvek ostati u secanju. To je bila, po meni, moja najbolja utakmica do sada. Potvrda ove tvrdnje je to što sam od stručnog žirija, proglašena za igrača utakmice. Takođe, da ne zaboravim, ove godine sam pozvana na kamp golmana slavnog Bajerna, koji se održava u septembru ove godine, u Minhenu.

Kako si doživela period proveden u Crvenoj zvezdi ?

-Vreme provedeno u Crvenoj zvezdi je jako lep period u mom zivotu, napredovala sam, stekla iskustvo, prijatelje... U Crvenoj zvezdi sam registrovana prošle godine kada sam i debitovala sa prvi tim. Posle toga, ne znam zbog čega, nisam dobijala šansu da branim, a minulu sezonu sam provela u „B“ timu Crvene zvezde koji je igrao Prvu ligu Srbije.

ŽELJA, TITULA SA VOŠOM PA INOSTRANSTVO

Šta je presudilo u tvojoj odluci da se iz beogradskih “crveno-belih”, preseliš među novosadske “princeze” ?

-Hoću nove izazove, a ŽFK “Vojvodina“ je klub koji iz dana u dan raste u svim segmentima. Dovoljno je pogledati njihove rezultate, rezultate mlađih kategorija, koje su bez premca u Srbiji, igrački kadar, upravu ...Ja sam po prirodi vrlo ambiciozna i ne trpim prosek. Moj novi klub mi je pružio dobre uslove za rad, naredne sezone ćemo sigurno igrati plej of, a potom sledi – juriš na titulu.

Kakve su ti ambicije u nastavku karijere ? Gde vidiš sebe za par godina ?

-Prvi sportski cilj mi je titula prvaka sa Vojvodinom i naravno, dres reprezentacije Srbije. Mnogo je lepo biti na onom balkonu u Beogradu-uz osmeh veli Tanja.
-Kada završim srednju školu i ostvarim sportske ciljeve u mojoj zemlji, volela bih da se otisnem u inostranstvo i tamo nastavim karijeru. Privlači me SAD i Čikago. Mislim da bi se dobro uklopila u američki fudbal.

Koje su tvoje golmanske vrline i mane ? Šta treba da koriguješ da bi izrasla u ozbiljnog čuvara mreže ?

-Mislim da je moja najveća vrlina igra nogom. Ovaj segment je vrlo važan kod golmana u modernom fudbalu. Primeri za to su vrlo očigledni. Dovoljno je gledati kako brane golmani Barselone i Bajerna. Obojica bi komotno mogli igrati na mestu štopera.
Mišljenja sam da moram još mnogo da radim na svemu, kako bi usavršila golmanski zanat. Ceo život je učenje i nikad ne treba ni pomisliti da sve znaš. Zato je ponavljanje „majka znanja“.

Imaš li nekog golmanskog uzora ?

-Manuel Nojer, definitivno. On je moj golmanski idol i uzor. Isto tako, sjajna je i Amerikanka, Hope Solo. Pokušavam da „upijem“ njihove „štosove“ i nadam se da ću to uspeti. Ovde nikako ne smem zaboraviti ni naše sjane čuvare mreže, a to su Boban Bajković i Predrag Rajković.