Tiho, bez pompe i uz sramotan i ignorantski odnos domaćih medija, vredno su radile, trenirale i igrale prijateljske utakmice, kako bi što spremnije dočekale poslednji krug kvalifikacija.
Nećemo ovde o rezultatima, strelcima, najboljim igračicama ...onome ko prati ženski fudbal, sve je ionako jasno, a ljubitelji „atmosfera“, „bakljada“, „brendova“ i „večitih derbija“, koji žive u svom malom, naopakom svetu, probudiće se tamo negde, sredinom leta i ljutito zaključiti, da je srpski fudbal žrtva svetske zavere, jer je njihov klub poražen od ekipe iz Kazahstana, Jermenije, Moldavije, Lihtenštajna ili kakve druge fudbalske velesile.

To je suština, kvalitetni ljudi čine fudbal dobrim, ne atmosfera, ni jaka želja. Predstava zavisi od onoga ko je na plakatu, putujuće amatersko pozorište pobudi radoznalost dobrom namerom, duboku emociju nikada.
Ljudi koji vode žensku U17 reprezentaciju, očigledno su shvatili smisao prethodne rečenice. Okupili su kvalitet, odabrali pravi recept i zgotovili najukusniju i najlepšu tortu.

ŽFK „Vojvodina“ je neizmerno ponosan što je deo ove sjajne priče. Klub koji postoji tek nešto kraće od decenije, U17 reprezentaciji Srbije, daje šest igračica :
Tanju Đapić, Dunju Vukčević, Jelenu Spasojević, Saru Savanović, Ivanu Trbojević i Nikolinu Plavšić. Ne treba smetnuti sa uma ni činjenicu da pored navedenih fudbalerki Vojvodine, dres U17 reprezentacije nose još tri devojke koje su prve fudbalske korake načinile u Novom Sadu : Teodora Burkert (ponikla u omladinskom pogonu ŽFK „Vojvodina“), Sara Cetinja (FK „Profersor Bolenikov“) i Alegra Poljak (RMR Vojvodina i RFK Novi Sad).
Nema veće potvrde ispravne klupske politike ŽFK „Vojvodina“ od poziva pod državnu zastavu i igranja na evropskoj sceni. Uvereni smo da će naše devojke (naravno, uz svoje reprezentativne drugarice iz ostalih klubova), dostojno reprezentovati Srbiju, Novi Sad i svoj klub.