Dragi frendovi, znani i neznani, dozvolite mi da podelim sa vama nekoliko utopijskih misli.
Utopija je, naime, izmišljena zemlja ( pročitati obavezno istoimeno delo Tomasa Mora ) u kojoj vladaju pravila i zakoni koji se smatraju neostvarivim u svetu u kome živimo, ali sama ideja Utopije neophodan je generator ideja jer pokreće mnoge pozitivne promene i rešenja u svakoj delatnosti.
Tako danas imamo, kao uobičajeno, nešto što se nekada smatralo utopijom. Recimo letenje avionom, korišćenje sunčeve energije i energije vetra, talasa, plime i oseke, imati svoj personalni kompjuter, mobilni telefon, mogućnost da se javno govori, a da to dopre dalje od kafanskog stola itd.
Pitam se, kako bi se moglo uticati na suzbijanje mnogih negativnih društvenih pojava, na primer vršnjačkog nasilja, huliganstva, bezvoljne i nemotivisane populacije klinaca na kojima ova zemlja ostaje; na kojima svet ostaje?
Sistematsko vežbanje je jedno od mogućih rešenja. Sistematsko vežbanje sa kojim se treba početi od samog početka školovanja, ne kada se oklembesi trbuh ili otrombolji guzica. Tada ćete dospeti u ruke nekog prodavca magle sa sertifikatom fintes instruktora, koji će vam brojati nad glavom, uglavnom štetne, neizbalansirane pokrete, koje pritom opterete nekim tegom, za svaki slučaj. Broje ponavljanja samouvereno i glasno i umeju da motivišu kad treba, da se nasmeju, zagrle, ohrabre, podrže i na kraju, stave "črvenu" u džep kao ultimativni cilj njihovog postojanja na planeti Zemlji. Neko črvenu, neko "liliku", zavisi koliko je vešt trgovac.
Neko će se u ovome prepoznati, neko neće. Za one koji se prepoznaju, baš me briga, osim ako nemaju nameru da rade prvo na sebi, a onda na drugima. Njih i njihov rad poštujem, jer i sam sam budalasao sa vežbama, možda kao niko od vas koji ovo čitaju. Davno beše, od tada sam se najmanje 4-5 puta promenio. Oni koji se ne prepoznaju, znaju šta rade i njih toplo pozdravljam.
Moje skromno mišljenje je da je neophodno da u svakom gradu u Srbiji postoji atletski stadion, a u svakom većem gradu i atletska dvorana. Ne zbog Ivane Španović, već zbog Danilovića, Đorđevića, Divca, Peruničića, Kolarova, Matića, Ivanovića...zbog zdravlja i napretka građana Srbije. Zašto atletska? Pa zato što nema bazičnijeg sporta od atletike. Ogromna većina svih kretanja koje sprovodimo tokom života dešava se na nogama, hodajući ili trčeći. Pritom često imamo potrebu da skočimo i preskočimo, da bacimo i prebacimo. To su pokreti koji se uče iako su prirodni. Priroda nam je dala sposobnost, a stolica, krevet i lejzibeg udobnost. Udobnost umanjuje sposobnost. Udobnost stvara nesposobnost; telo slabi, mišići postaju neaktivni, a kretanje postaje izazov koga često nismo ni svesni, ali naše telo jeste jer umanjena sposobnost razvija bolest skoro svakog organa ili sistema ograna. Vežbanje nije udobno, ali je po definiciji zdravo i može biti zabavno ukoliko se stvore uslovi za to i ukoliko se obezbedi pravilan pristup vežbanju. Vežbanje nije krivljenje tela pod tonama tereta u zagušljivim teretanama uz korišćenje hormona da bi se ubrzao proces izobličenja sopstvenog tela. Vežbanje je sredstvo za razvoj duha. Vežbanje su izmislili filozofi, ne bilderi.
Smatram neophodnim da se sadržaji za sprovođenje nastave fizičkog u školama u potpunosti rekonstruišu; sale da dobiju podove, svlačionice tuševe. Dvorišta da imaju terene sa veštačkom travom i tartanom umesto ispucalog betona i razvaljenih kocki. Zašto ne i atletsku stazu. Nastavu fizičkog, zbog specifičnosti sprovođenja, broja đaka i potencijalnih rizika, potrebno je da sprovode najmanje dva do tri profesora ( na primer profesor sa dva studenta na praksi ili stažiranju). Sportske igre da se primenjuju samo u svrhu učenja elemenata sportskih igara, ne popunjavanja vremena do zvona.
Fizičko i zdravstveno vaspitanje, kako ga sada zovu, ne bi trebalo da se ocenjuje, već da se kod đaka osvesti zdravstveni aspekt vežbanja, a onda i da se svakome prilagodi sadržaj koji može da ispuni. Ako neko ne može da se popne uz šipku, može da, sprovođenjem individualizovanog plana vežbanja, to u nekom trenutku i ostvari. Zašto ne bi deca TRENIRALA u školama? Zašto velike škole ne bi imale, honorarno ili stalno zaposlene trenere u određenim sportovima? Zašto se škole između sebe ne bi , kao nekad, takmičile.
Školski sport, kao i studentski, mora da bude uobičajena praksa, stvar prestiža, kao i imidža neke školske ustanove. Školski sport je meni omogućio da se u osnovnoj i srednjoj školi takmičim u košarci, odbojci, atletici... Svakome je to dostupno, svako može negde da se pronađe. Nekada su postojale Olimpijske igra školske omladine Srbije, a na otvaranju istog 1988. ili '89. , na stadionu Partizana vilo je prisutno oko 35 000 ljudi, uglavnom đaka. Bilo je veličanstveno. Zašto TOGA nema, umesto prebijanja po dvorištima i dilovanja narkotika.
Uostalom, sama ideja nastanka sporta vezuje se za suzbijanje problema vršnjačkog nasilja i to na engleskim koledžima sredinom 19. veka. Ne treba, dakle, ništa da izmišljamo, već da primenimo i to bez represije, školske policije, hapšenja, sudskih procesa, zvanja roditelja koji su čak i gori od svoje problematične dece...Zašto ti klinci od 12-13 godina ne bi trenirali u svojoj školi, rame uz rame sa onima koji ih prebijaju i otimaju novac, umesto da skaču kroz terase, seku vene ili gutaju pilule. Izađi na teren i pokaži snagu, veštinu i sposobnost, tamo gde je bezbedno, zdravo čak i zabavno i za tebe i za druge koji gledaju.
Naravno, zašto škole i fakulteti ne bi zapošljavali trenere u određenoj sportskoj grani da formiraju i rukovode trenažnim i takmičarskim procesom?
Moram da napomenem, ne znam previše, ali znam dovoljno da nekoliko sjajnih ljudi i entuzijasta koji rade u Ministarstvu omladine i sporta radi izuzetno važan posao i pokreće mnoge stvari sa mrtve tačke. Ovo nema veze sa strankama ili političkom kampanjom; ovo nisu stranački ljudi, ovo su profesionalci zaljubljeni u struku i posao koji obavljaju.
Pišem van konteksta bilo kakve kampanje izuzev ako se kampanjom ne smatra zalaganje za podizanje kvaliteta Fizičkog i zdravstvenog vaspitanja u školama, uvođenje istog na fakultete, ubrzanje već pokrenutog školskog i studentskog sporta, kao i pokretanje inicijative za uređenje infrastrukture, podizanja nivoa svesti o značaju vežbanja, kao i prelogu kako suzbiti nasilje kod populacije koja treba da sutra gradi ovu zemlju. Moja generacija je, sasvim sigurno, prilično uništila.