Novi trener Vojvodine, Nemanja Savić, napravio je par rokada u timu, što iz razloga povreda i bolesti nekolicine prvotimki, a nešto iz taktičkih zamisli. Zdravstveni problemi udaljili su iz ekipe standardnog desnog beka, Milanu Golubović, kao i njenu alternativu, Sandru Garić, pa je mesto u defanzivi kraj desne aut linije, zauzela Zlata Milanović, koja je po vokaciji napadač. Na poziciji štopera, od prvog minuta, bila je mlada, 15-godišnja Biljana Ostojić i to u paru sa Milanom Janković, dok je Dunja Trajković pomerena u vezni red. Ovi potezi, ispostavilo se na kraju, bili su pravi pogodak, jer je Zlata milanović izrasla u igrača utakmice, a Dunja Trajković, donela neophodnu čvrstinu i mirnoću u vezni red „crveno-belih“.
Gošće iz Novog Sada, dobro su počele utakmicu i tokom prvog poluvremena imale mnogo više od igre. Vošine devojke su zatvorile sve prilaze svom golu tako da domaće nisu imale ni jednu izrazitu priliku za postizanje gola. Sa druge strane, Vojvodina je, u razmaku od desetak minuta,  imala dve stopostotne šanse preko Marije Kovačević. Robusna Inđijka se, nakon nekoliko utakmica na kojima je bila u „zimskom snu“, probudila, razgoropadila i pokazala da nije zaboravila da igra fudbal. Oba puta je, na sličan način, reagovala na dubinski pas, šutirala onako kako to rade pravi napadači, iz prve i snažno, ali je prvi put lopta prohujala pored gola, a drugi put, umesto mreže, zatresla stativu.
Kruševljanke su, sa druge strane, pokušavale preko krilnih pozicija da probiju odbranu gošći, ali su Zlata Milanović i Danijela Kolarić, uvek bile na pravom mestu i u pravo vreme. Dok je ova konstatacija za Kolarićku i uobičajena, Milanovićeva je maestralno odigrala svoju rolu na poziciji desnog beka. Brza kao vetar i beskompromisna u svakom duelu, omalena Sremica je nosila sve pred sobom i pokazala da, osim što zna da zadaje muke odbranama, u istoj meri zna da igra u odbrani.

Drugo poluvreme, Novosađanke je stigao umor i iscrpljenost, pa su Kruševljanke opasno pritiskale zadnju liniju „crveno-belih“. Nekoliko puta je bilo „vatre“ pred golom iskusne Drezge, ali se, na kraju, po nju sve dobro završilo. Stručni štab Vojvodine, pre utakmice,  pomalo se pribojavao situacija kod prekida, jer su novosadske fudbalerke u tom segmentu igre u dosadašnjem delu prvenstva, imale velikih problema. Međutim, ovoga puta, odbrana Vojvodine je delovala sigurno i hladnokrvno, što samo može da raduje.
Kao i tokom prvog poluvremena, Voša je i u drugom delu igre imala dve prilike za pogotke. Prvi put je izuzetno loš teren (da ne upotrebimo težu reč), u mnogome bio zaslužan, što Adrijana Delić nije uspela da iskontroliše loptu u izglednoj prilici pred golom Napretka. Desetak minuta pre poslednjeg sudijskog zvižduka, Aleksandra Savanović je pokušala da iznenadi domaću čuvarku mreže, udarcem sa skoro pola terena, ali je lopta za koji centimetar promašila cilj.

Uprkos već navedenoj činjenici da je susret Napretka i Vojvodine, obilovao beskompromisnim i oštrim duelima, utakmica je završena bez žutih i crvenih kartona, što samo pokazuje da su devojke igrale u duhu fer pleja.
Kompletna ekipa Vojvodine, zaslužila je sve pohvale za fanatičnu borbenost, posebno uzevši u obzir da je nekoliko igračica, na čelu sa kapitenom Adrijanom Delić, na teren izašlo bolesno. Bilo je i kijanja i kašljanja, ali je sve „praštalo“.
Bravo devojke. Tako se bori za boje Vojvodine.

POHVALE VOŠI OD ZORANA SIMOVIĆA

Na poziv prijatelja iz Uprave ŽFK „Vojvodina“, jedan od najboljih jugoslovenskih golmana u poslednjih 30 godina, nekadašnji čuvar mreže Napretka, splitskog Hajduka, Galatasaraja i reprezentacije nekadašnje države, Zoran „Čoče“ Simović, prisustvovao je utakmici između Napretka i Vojvodine. Dobro pozati lik iz istorijske utakmice između Jugoslavije i Bugarske, odigrane na splitskom Poljudu i ovekovečen u legendarnom komentaru Mladena Delića ...“kud Simoviću...“, biranim rečima je pohvalio igru Novosađanki, a pre početka utakmice, podelio par stručnih saveta Jovani Drezgi i Tanji Đapić.